Ne tako davno se za Aerodrom Mostar govorilo da ima realnu šansu da postane ozbiljna regionalna vazdušna tačka juga Bosne i Hercegovine. Geografski položaj, blizina turističkih centara, vjerskog turizma i dijaspore davali su mu prirodnu prednost. Danas je, međutim, slika potpuno drugačija.
Od brojnih najavljivanih i kratkotrajno uspostavljenih linija ostale su samo dvije: Zagreb i Beograd. Linije prema Minhenu, Napoliju i Istanbulu – koje su trebale biti nosioci rasta, konekcija sa dijasporom i turizmom – ugašene su jedna za drugom. Razlozi su poznati: nedovoljan broj putnika, slaba marketinška podrška, nepostojanje dugoročne strategije i upitna ekonomska isplativost.
Posebno zabrinjava činjenica da je aerodrom od ambicioznih planova i početnog zamaha došao u fazu pukog preživljavanja. Danas se postavlja legitimno pitanje: koliko su i ove preostale linije ekonomski održive i koliko dugo mogu opstati bez stalnih subvencija?
Paradoks je još veći ako se pogleda unutrašnja struktura poslovanja. Broj zaposlenih na aerodromu je rastao, dok je broj putnika istovremeno padao. Takav trend je dugoročno neodrživ i jasno ukazuje na ozbiljne probleme u upravljanju. U svakoj tržišno orijentisanoj djelatnosti rast troškova uz pad prihoda vodi u finansijski kolaps – a aerodrom nije izuzetak.
U tom kontekstu, pitanje koncesije više nije tabu, već realna opcija o kojoj se mora otvoreno razgovarati. Da li je došlo vrijeme da se upravljanje aerodromom povjeri profesionalnom koncesionaru sa iskustvom, kapitalom i jasnim interesom da poveća promet, uvede nove linije i racionalizira troškove? Javna uprava očigledno nije uspjela iskoristiti potencijal koji Mostar ima.
Bez jasne strategije, profesionalnog menadžmenta i odgovornosti za rezultate, Aerodrom Mostar će ostati simbol propuštenih prilika – infrastruktura koja postoji, ali ne živi. Ako se hitno ne promijeni pristup, pitanje više neće biti zašto nema novih linija, nego da li uopšte ima smisla održavati aerodrom u ovakvom obliku.
